Borba za umetnost, borba protiv slave.

U naletu dosade u prethodnih dva meseca pisala sam vam o raznim besmislenim stvarima. Mada, šta i ima smisla na ovom svetu? Umesto da nastavim putevima filosofije - iako bih mogla, o itekako bih mogla - reći ću da sam danas odlučila da vam ne pišem o hodanju po ledu, putu na Zvezdaru ili o tome kako mi je hladno, već o nečemu što me se dovoljno tiče i dovoljno je moje, a i nije tako besmisleno.



Svi se mi ugledamo na svoje idole. I ako ne priznajemo to, uvek postoji neko, makar tajno u našoj podsvesti čiji nam se postpupci sviđaju. Ponekad želimo a udemo kao ta osoba, makar dok maštamo. A neki ljudi se jednostavno neizmerno dive nekome. Ne mora to da bude neko koga lično znamo, mama, tata, komšija ili slično, češće je to pevačica, modna ikona ili političar.

Nisam izuzetak, dabome. Ipak sam i ja samo prosečna tinejdžerka. Donekle. Jer i dalje nisam upoznala mnogo ljudi koji se dive delu Kejt Buš.

Gotovo ljubomorno čuvam njenu muziku za sebe, ne želeći da neko ko je nije vredan sluša i pogrešno protumači, smeje joj se ili shvati kao slatku melodiju koju pevamo dok se tuširamo. Jer postoji muzika koju moraš da slušaš. Da čuješ svaku notu - čak i ako se ne razumeš u njih - i odslušaš svaku reč.

Sa Kejt ne možeš drugačije. Njene melodije nisu slatke da uđu u uvo, njene reči nisu jednostavna recitacija koja se ponavlja. Sama piše svoje tekstove i deluje kao da ih sama svaki doživi pre nego što ih otpeva. Nisu za džabe sa njom radila najveća imena današnjice - od Dejvida Gilmura i Princa do Erika Kleptona i Najdžla Kenedija, sve preko Pitera Gejbrijela. A danas je ona ikona alternativne muzike čijim pesmama su mnogi dali svoj pečat (Placebo, Pet Bernatar, Natali Kol, Tori Ejmos, Coldplay). Neke od pesama kao što su Babooshka, Running up that hill, Wuthering Heights, Cloudbusting ili Don't give up ste sigurno čuli na radiu. Ne vodi javan život, po čemu je upoređuju sa Gretom Garbo, a u muzici je potpuno nezavisna i svoja, sposobna da dozvoli sebi da na albumu radi 12 godina (Aeriel, 2005).

U početku je bila i ona samo šesnaestogodišnjakinja sa dobrim glasom koja je pomutila Madonin speh. Ali se ubrzo videlo da je drugačija. Po tekstovima, melodijama, spoovima, načinu izražavanja kroz muziku i po onom specifičnom plesu (jer je ipak ona u osnovi bila plesačica). I po tome da je održala jednu - i samo jednu - turneju.

Jednom prilikom je rekla da kad bi mogla, njena muzika bi se puštala na radiu, ali da se njeno ime nikad spomene. "Nikad nisam htela da budem poznata, htela sam da izdam ploču" kaže. Zato i nećete naći puno njenih intrvijua na netu, tračeva o njoj ili slika njenog sina. Ona je muzičar i umetnik, a ne poznata osoba.

I zato, baš zato, je toliko i poštujem. Ne želim da budem kao ona, oblačim se kao ona ili imitiram njene izraze. Jednostavno sam zadivljena njenom skromnošću i ljubavlju prema umetnosti - isto koliko i volim njenu muziku.

I zato ako imate volje i razmevanja zaista vam preporučujem njenih 10 albuma na kojima ćete preslušati razne priče o lopovima, porođajima, smrti, plešačima, Kejtinoj majci, ili samo o mašini za veš, u kombinaciji sa najrazličitijom i najposebnijom muzikom koju ste imali prilike da čujete. Može da vam se svidi, može da vam se ne svidi - ali delo Kejt Buš nekako morate poštovati zbog njene ljubavi prema muzici, pameti, tekstova i jednostavno savršenoj sinfoniji koju stvara već preko 30 godina. Za to vreme, ja ću željno iščekivati nove vesti o nekom novom albumu jer Aeriel nije namenjen da bude njeno poslednje delo, kako je ranije izjavila.

Iskreno vaša,
-Nja