Sve više vremena provodim pred wordom prerađujući - tačnije, ponovi pišući - moju knjigu. Vratila mi se želja za čitanjem, samim tim i za pričom o istoriji i magiji. Iskreno, i knjiga koju sada čita, "Gospodarica Rima" me je inspirisala. Ne zato što je dobra, jer istinu za volju i nije preterano, ali me je uvela potpuno u svet Kleopatre, Antonija i Oktavijana.
Što me jednostavno podseća koliko su rimljani divni.
Ne divni kao fin, dobar narod koji je strašno pametan. Već divni kao "toliko bolesni, razvratni i nasilni da su prosto diiivno štivo za čitanje". Ne znam koliko bih želela da živim u starome Rimu (sem da sam Oktavijanova ljubavnica - da, ložim se na istorijske likove. da, poremećena sam) jer nije da bih imala neka prava. Ali samo čitanje o svim tim ljudima, o događajima i o aferama je neverovatno zabavno.
I naravno, tu i je i serija Rim, krvava i razvratna kakva jeste, nema veze sa pravom istorijom, ali taaako interesantna!
A i Marko Antonije je hot.
Priča o početku moje ljubavi ne samo prema samom Rimu već i prema celoj istoriji je, vrlo zanimljiva, dragi prijatelji. Vidite, ja sam od malih nogu znala tatinu policu sa stripovima o malom galu Asteriksu napamet. Sve sam ih prelistavala po par (hiljada) puta, iznova i iznova. Posle nekog vremena sam znala sve o istoriji Galskih ratova. Malo kasnije i sve o Kleopatri.
A onda sam shvatila da mi je omiljeni lik u celom stripu niko drugi do veliki Gaj Julije Cezar.
Na stranu što je on meni još tada bio neverovatno zgodan, ja sam njega obožavala. Sve njegove dialoge sam čitala po par puta više nego ceo strip. Posle izvesnog vremena sam krenula da učim o njemu van stripa - iz istorije, sa interneta, iz knjiga, iz enciklopedija... Zatim sam čula za Oktavijana, ili moćnoga Avgusta, i potpuno postala opsednuta. U traženju sve više i više materijala sam naletela na seriju Rim. Čak sam i dobar deo svoje knjige posvetila ovim neverovatnim lkovima.
I nisam samo knjigu posvetila njima. Imam i par, meni jako dragih, priča baziranih po njihovim životima i mojoj ljubavi prema njima. Juče sam se setila toga pa sam, osim knjige koju sam iščitavala uzela sam svoje suvo zlato, moju knjigu sa pričama i pesmama, i otvorila je na one prve stranice. I eto, tu stoji kao juče napisana, ona moja prva priča napisana za moju dušu, na neki način. I to baš o Rimu.
Priča je o Oktavijanovoj ćerki jedinici, Julij, koju je dobio sa drugom ženom Skribonijom, na dan kad su se razveli. Juliji je bilo zabranjeno da viđa majku. Imala je tri braka koja su joj bila ugovorena. Prva dva i nisu bila previše loša - prvi sa rođakom Marcelusom, a drugi sa Agripom, Oktavijanovim starim prijateljem. Međutim, treći brak je bio sa Tiberijem, sinom njene pomajke Livie. Za vreme tog braka na koji je naterana ona je učinila preljubu, veruje se sa više muškaraca, ali je zasigurno poznato da je učinila sa Julijusom Antoniusom, sinom Marka Antonija, a po zakonu, donetom baš od strane njenog oca, preljuba je najstrožije kažnjavana (za žene, da ne dođe do zabuna). I tako je Juliji rođeni otac prognao na malo ostvro Pandateria (danas Ventotene) gde je živela bez muškaraca i vina pet godina kad joj je dozvolio da dođe Regium, iako joj nikad nije oprostio. Tu je živela sve do njegove smrti kad ju je Tiberije vratio u Rim.
Ali ne iz velikodušnosti već da bi je zatvorio u kuću, izgladnjivao i da bi ona umrla od gladi.
A da, a Julijus je bio primoran da izvrši samoubistvo kad je Julija prognana.
I tako, čiča miča i gotova priča. Nije baš nešto što želite svojoj deci da čitate pred spavanje. Ali je izuzetno interesantno, priznaćete.
Baš ta Julija, jedan od mojih omiljenih ženskih istorijskih figura, me je inspirisao da napišem tu priču, Ćelija bez zidova. Iznova je čitajući bila sam, bez lažne skromnosti, ponosna - to je nešto što sam u prvoj godini pisala, bez nekog predznanja o pisanju, o životu ili o meni samoj. I sem par reči, danas čitajući, ne bih ništa promenila. Ta priča mi je jedna od omljenih mi, baš kao i prvog dana.
Baš zato, eto, sam odlučila da je podlim ovde. Još jednom ću je izneti svetu, čisto prema ljubavi prem Rimu, Oktavijanu, Juliji i tom zlomm krvavom i zabavnom svetu.
Uživajte.
Iskeno vaša,
Nja.
pi es primetićete promenu pozadine i neke inovacije. ona pozadina je bila previše zelena. ova mi je taman kako treba. hope zou like it.
*
Mirno sedim gledajući u daljine. Oko mene je malo zemlje i more, to beskrajno more. Kad bih mogla, više nikad ne bih pogledala more. Smučilo mi se. Mrzim ga.
Izgubila sam pojam o vremenu. Ne znam koliko sam ovde. U početku sam još i brojala dane - lupala sam recke na zidu poput zatvorenika. Realno, ja i jesam zatvorenik. Samo što umesto zidova oko mene je voda i prostor koji nikad neću moći da pređem.
Istrunući ovde. Bolna istina.
Sunce je visoko na nebu i podrugljivo mi se kezi. Pretpostavljam da je negde oko podneva. Dobra strana ovog ostrva, moje ćelije, je da vetar uvek pirka. Ko bi rekao da ovaj pakao ima i dobru stranu?
Opet, ko bi rekao da će ćerka cara, najjačeg čoveka na svetu, pored svih svojih povlastica završiti kao zarobljenik. Ta misao me vraća u onaj odvratni treutak kad mi je otac, kao nekom strancu, pročitao presudu, osuđujuće me gledajući. Te ohole reči, sav taj bol... Osetila sam se kao da mi je neko udario kamenom o glavuu. Sav toj bol i sve to iznenađenje... Nisam očekivala. Nisam verovala da je sposoban za to. Lice mi se zajapurilo, izraz mi je bio iznenađen, ali nisam plakala. Toliko sam se iznenadila da nisam plakala.
A koji sam zločin počinila? Volela sam.
Ako je to greh, časni sude, počinila sam ga. Uživala sam u njemu. Želela sam da ga počinim. I ne kajem se. Da me vrate u vreme kad sam počinila taj greh prvi put, da mi kažu presudu koja mi sledi ako opet isto uradim, ja bih opet, bez oklevanja otrčala Julijusu. Priznajem, volela sam ga više nego sebe. Priznajem, i dalje ga volim.
I tek ovde krećem da plačem.
0 comments:
Post a Comment