Nepravda, pa to ti je!

Ulice su klizave na minus 5. Ipak noge, savršeno dobro stoje na njima, iako inače imam osećaj da ću da poletim.



Valjda me to vodi bes.

Svet je nepravda. Jedna jako velika nepravda. I zato me umetnost ubija jer je umetnost najveća nepravda od svih.

Znam, zvučim kao Kalimero, i znam da nema svrhe od vikanja na sav glas "Nepravda, pa to ti je!" ali imam želju da iskažem svoj bes na neki donekle konstruktivan način jer se lomljenje stvari vaistinu ne isplati, a to mi je plan B.

I koliko god se trudila, uvek će se naći neko niži da me obori, je li? Nisam to zaslužila, a nisu ni mnogi drugi. Kao što ni oni nisu zaslužili da uspeju! U redu je, mogu i ja da budem prevrtljiva, šarmantna, bučna, blesava, lenja i glupa. Ali sam mislila da se ne igra na tu kartu. Ne zaista i ne uvek. Koji je procenat ljudi koji vide ko zaista vredi? Jako mali. Jako mali.

Sumnjam da ću jednog dana se navići na to. Sumnjam da ću naučiti da ću dobit više ako me manje trudim. Nikad neću shvatiti da se ljubav prema nečemu ili nekome ne isplati i da se dobro dobrima ne vraća. Ne verujem da ću i naučiti da ljudi dolaze i odlaze, da ih volimo i da nas nerviraju i da niko, apsolutno niko, ne ostane na kraju već do nas samih. Tako je bilo i na početku.

Ne shvatam svoj trud kad jedine stvari oko kojih se nisam trudila su se isplatile. Gde je tu matematika? Gde je tu logika?

Vidite zato želim da se vratim u stari Rim - tamo se bar znalo, ako daš dobiješ. Ako zajebeš, umreš. A ovde - što više daš, to će pre da te ubiju.

Nepravda, pa to ti je.

Vaša,
Nja.