Ne volem januar.

"Vrteli se točkovi mog bicikla" kaže jedna pesma Đorđa Balaševića. "Divlji Badem" zar ne? Ja ne znam da vozim bicikl - a i ako znam, nisam ga vozila od trećeg razreda osnovne - ali zato vrteo se...


CD od moje već dobro vam poznate omiljene grupe "a perfect circle" u mojom plejeru. Da. Original. Malo polovan, ali original.

Ponosna sam. I na njega, i na Anju koja ga je donela.

Jedno obično zimsko veče, nešto snega napolju. Sa jedne strane mog stola hrpa CDova - Sara Bareilles, Rome i a perfect cicle - pokriva "Gospodaricu Rima". Sa druge strane bombone SunđerBob i moje minđuše od polimerske gline. Magdalena. "I'd sell my soul, my self-esteem a dollar at a time for one chance, one kiss, one taste of you, my Magdalena." Nešto me malo boli glava, od jutros me bole zubi. Ali nije ni bitno. Svetlo je prigušeno i idem da napravim čaj.

Čudno je to. Zima, ljudi, život sve. Ugašena sam pod zimskim snom i koliko god se smejala preko dana, uvek dođe noć. Uvek. Circle of life, mora jednostavno. I hladno je, peku te obrazi, suze ti oči, sinusi i jajnici bole kao da će da ispadnu. Nije samo stvar u hladnoći, pa dragi Bože, pustinjska hladnoća je tako divna. Stvar je u tom mrtvilu. Mrtvilu boju, mrtvilu ljudi, mrtvilu otvorenog prostora, mrtvilu Kališa. Kad sam bila na Kališu pod snegom, baš prošle godine, negde valjda oko ovog doba, bilo je tako - mrtvo.

Ja to tako doživljavam. Da, znam da voliš zimu možda, ali ja ne mogu to. Imam previše života u sebi, dan je previše kratak, a sunce previše dragoceno da bih volela zimu. Živim za sunce. Živim za proleće. Ili marak za Egipa. Da Bog da imao pa nemao - poslaše me u Egipat, da vidim kako izgleda sunce i vratiše me u mrtvilo. To se zove pad.

I sve je sporo, sporo, sporo. Stoji, dođavola, stoooji. Ljudi stoje i taj zamrznuti izraz gorčine na licu. Nasmejte se, zaboga. Nemam dovoljno snage da vas oraspoložim, oraspoložite mene. Ne budite zli. Nemojte još dodavati so na ranu, već mi je i ovako dovoljno dosadno.

Dosada. Ta teška boljka. To je koren svega. Zima je dosadna. I ljudi su dosadni. Zasitila sam se. Čak se i ovaj polarni medved na slici zasitio, vidiš? Taj mali Evgenije Onjegin iz mene opet vrišti - idemo dalje, idemo dalje. A ja koliko god dalje išla nemam šta ovde da vidim. Mali je prosor po kome mogu da trčim, a umrna sam od trčanja u krug u dubokim martinkama i dugačkom kaputu. Više ni fora "Hladno mi je, zagrej me" ne deluje privlačno.

Ja sam više tip za "Vruće mi je, skinuću se."

Ah. Još malo će proleće. Tešiću sebe još malo. U suprotnom, opet ću se razboleti.

Sve je to ljudska psiha.

Nije li psihologija fantastična?

Znam da jeste.

Ne volem januar. Bože, kako ne volem januar.


Dosadno, dosadno, dosadno,
vaša Nja.