Pismo Prijatelju.

Pored činjenice da je napolju sneg i da ja treba da izažem na hladnoću, osećam se neverovatno. Ne znam da li je to zbog Božićne priče ili zbog jednostavno sutra, ali nešto u ovome mi je neverovatno poznato, kao da sam već videla.



I onda nekako kao da imam flešbekove prošlih godina, ti i ja, kroz sneg, idemo i smejemo se, pravimo grimase, slikamo se. Odlazimo na jedno od mnogobrojnih naših mesta, veče tek počinje, a nama će biti divno. To su trenuci koji se pamte, koji ostaju, ti trenuci jednostavnog, čistog, nezamenjivog prijateljstva.

Ti si možda tu, još uvek, pored mene, u mom životu. Možda i dalje se smejemo, možda ćemo opet ići kroz sneg. A možda pripadaš onima koji su mirno izašli iz mog života i sišli sa svog mesta na polici. Svejedno, kako god da je, znaj da mesto i dalje stoji tu i da te se sećam i da te volim. prijateljstvo je nezamenjiva stvar, koliko god kratko ili dugo trajalo. Svako je posebno i svako je zabavno - u suprotnom nije prijateljstvo.

Drago mi je da smo zajedno prošli kroz te neke stvari, kroz smeh, možda suze, kroz sneg i sunce, kroz muziku, kroz buku i tišinu. Da smo se šetali Zvezdarom ili dvorištom Filološke, da smo sedeli na Kališu i da smo pevali - loše, ali smo pevali.

Ko god da si, ti koji čitaš, a da se makar malo prepoznaješ u ovome, znaj da jeste posvećeno tebi. I ako si tu i ako si otišla. Ili otišao. Jer ovo jeste za sve, i mislim sve, ljude koji su ostavili trag na mojoj tapiseriji prijateljstva. A ima ih.

Ovaj sneg pada sad u pravom trenu. Baš da me podseti na to koliko mi značiš. Baš ti. Još uvek.


Iskreno, tvoja
-Nja.