I Remember. Ili ne.

Verovatno volim psihologiju zato što je tako ljudska. Zato što svaki dan vidim hiljade primera iz one knjige plavih korica. Zato što introspekcija je samo još jedan termin koji objašnjava stvari koje sam ja znala godinama, ali im nisam znala naziv. I zato što uvek mogu sama na sebi da istražujem i testiram je. Kao da sam kunić.



Jednom, kad sam imala oko tri godine - ali me ne uzimajte za reč jer su se meni u glavi sve stvari desile kad sam imala tri godine ili kad sam bila treći razred - progutala sam paricu. Mama i tata su negde izašli i dok se baba zamajavala sklapanjem kreveta igrala sam se plastičnom flašom. Živeli smo još u Kneževcu, bila je zima, i meni je bilo moćno dosadno. Kao i uvek, uostalom. U flaši je bio dinar koji sam ja pošto-poto htela. Obrtala sam flašu, okretala, udarala, sve do trenutka kad sam je, kao u crtanom filmu stavila iznad usta.

Treba li reći da je dinar tad ispao?

U moj želutac. Right at the center of it.

Sećam se panike, sećam se vožnje kolima, da meni ništa nije jasno - ljudi, to je samo dinar - i sećam se belih ulaznih vrata u Tiršovu.

Ili sam bar ja mislila da se sećam ovoga.

Vidite, skoro, pre jedva par nedelja, pričala sam sa mamom. Spomenula sam ovaj događaj - kao i niz drugih mojih povreda i dogodovština i moj ožiljak na glavi - i ispričala joj detalje želeći da testriam svoju memoriju. Bila sam zbunjena i utučena kad sam (imaginarno) dobila jedno veliko, crveno FAIL.

Jer nije bila flaša, bila je kasica. I roditelji su još bili u kući, spremali su se da idu.

Ovo se u psihologiji zove jednim jako tragičnim terminom - zaboravljanje. Zanimljivu temu pamćenaj i zaboravljanja sam skoro čitala i toliko me je zaintrigirala da sam čak i sanjala da tražim stvari prošlosti, uključujući i famoznog Miću iz diskonta. Toliko me je sve to potreslo da sam se probudila jako, jaaako uplašena. Jer sam sve zaboravila.

Ne sećam se lica ljudi, ne sećam se pojedinih detalja, a i ako se sećam nečega, kao što je Slučaj Parice, to je samo rekonstruisan, obnovljen događaj onako kako sam ga ja zamislila ili čula. Zabrinjavajuće je da moj ceo mozak je pun takvih stvari da se zapitam da li sam zaista ja to malopre prala kosu ili mi je pala kofa vode na glavu, a ovo mi izgleda kao logičnije objašnjenje?

Plaši me da zaboravim i plaši me da rekonstruišem događaje. Plaši me da samo ostaje fusnota u uglu "Tad si se osećala tako" i da ostaju samo isečci sećanja koja kao da su se nekome drugome desila. Dobijem želju da zapišem, sve, sve, sve - svako osećanje, svaki dodir, svaki poljubac, svaki osmeh, svaki korak, svako putovanje, svaku pesmu, svaki bogovetni trenutak. Da kliknem rec i da snimam svoje misli i moj život, da ga ne zaboravim. Da mogu da odgledam posle i shvatim šta je tu bilo, da se više nikad ne zapitam odakle mi plastična flaša u priči ili da li smo Mica ili ja došle prve u vrtić.

A zaboravljanje me samo još više podseća na prolaznost. Prolaznost sveta i prolaznost nas samih. Za početak, prolaznost trenutaka i prolaznost sreće. Šta na kraju i ostane od tih pamćenja? Želim da verujem da, kako psiholozi kažu, imamo nešto što ja zamišljam kao ladicu u glavi gde se odlažu stresovi, istrošene i beskorisne informacije i one koje postaju prevelike za naš hard disk.

Zar će zaista moj kompjuter znati više stvari nego ja sama? Zar je moguće da onog Božića ja nisam slušala Balaševića, da je Milica druga došla u vrtić, da za priredbu nisam nosila zelenkastu haljinu sa rupom? Ne želim da to budu samo rekonstrukcije. Želim da pamtim i da se sećam. I da ne zaboravljam. Nikad, nikog i ništa. Jer niko i ništa nije to zaslužio.

Iskreno, nezaborvano, vaša
-Nja.