I'm so childish, a little bit wildish

Jutros sam ustala sa neizmernim osećajem proleća (nije mi jasno KAKO), željom da igram Sims i mislima "Još samo nedelju dana! O, i ideš u Ameriku!". Osećala sam se fantastično, a i pregled kod ORLa to nije promenio. Mislim, ali samo mislim, da ne baksuziram, da ću KONAČNO posle 17 godina moći NOMRALNO da dišem, bez bolova u glavi, slepoočnicama i zubima. Život je lep.

Moja entuzijastičnost je bila tolika da sam u 10 ujutru skinula recept i napravila palačinke.Prve i poslednje palačinke u životu verujem.

Sve je išlo savršeno. Sve, čak i ako nije bilo brašna! A ona je došao deo sa pečenjem.

Vidite, ne ide mi baš to pečenje, zaista.

Moje palačinke nisu ličile ni na šta. Apsolutno ni na šta, sem možda na dronjke koji su inače pregoreli. Iako ukućani tvrde da imaju dobar ukus, ne verujem im. Jer nemaju. U taxiju mi je kasnije bilo neizmerno muka, mada je moguće da je to i od panatlona koje izazivaju sterilitet (jedinstvena metoda, samo na balkanu - stisnite svoju karlicu toliko i obezbedite da zauvek nestane rizik od trudnoće! -.-), ali sam imala svejedno ogavan ukus onih so-called-palačinki u ustima.

Vidite, uvek sam želela da imam nekog ko će mi praviti palačinke. Palačinke, princes krofne i šiti mi haljinice za menei lutke. Kao što sam uvek htela da naučim da vozim biciklu i da imam deku. I rodbinu. Bilo kakvu rodbinu.

Od toga sam imala babu kojoj je leti previše vruće, a zimi previše hladno da pravi slatkiše, a igla je mnogo mala da bi ona šila. Roditelji nisu ni sami znali da voze biciklu, tako da nije bilo svrhe da me oni uče. Kad sam naučila da vozim, dobila sam biciklu sa bušnim gumama.

Nekako mi fale neki delovi detinjstva.

Sad bih više volela da sam se družila sa dečacima, trčala u dvorištu, imala kuću na selu i idilično detinjstvo Eni sa zelenih pašnjaka. Ali ja sam živela na Novom Beogradu, sa jednom drugaricom sa kojom sam se igrala Barbika i oblačila se u roze krinolinice.

Međutim, ne stidim se. Bila sam prava devojčica. Verovatno da nisam, bavila bih se pokazivanjem gaća dečacima u vrtiću ili voženjem plesne trupe u osnovnoj, a onda ne bih izrasla u ovo što sam danas. Ne nosim možda više roze, ali bih se i dalje igrala Barbikama

Nikad neću odrasti.

A možda mi u stvari nije apsolutno ništa falilo. Kad se setim nisam bila nesrećna. Dobro, možda bih volela ponekad palačinke ili bicikl, ali smo Mica i ja to sredile igrajući se hemičarki u mom špajzu. Sad kad se setim, pa bilo mi je zabavno. Čitala sam i imala Barbi kući. Pravila kolače od litra soka, tri kila bombona i karija. I dobila brata. Bilo je lepo.

Vidite, neću odrasti. Nek uvek slušam Lisu Hannigan, gledam Disneyeve komedije, pevam SunđerBoba i imam tri para papuča u sobi dok hodam bosa. To je zabavno. A ja zaista nikad neću videti zabavu u odrastanju.

Samo vi budite odrasli. Lepo se provedite. Možete da mi pravite palačinke. Ja nikad neću naučiti.

To je za odrasle. :)

U čekanju za prolećem vaša,

Mala Nja.