The sands run red, in Lands of the Pharoahs

Imam deset minuta da napišem utiske. Nije pitanje da li ću uspeti, nego da li želim. Ne dragi moji, zaista ne bi bilo u redu učiniti tako nešto.



Eto, još uvek nisam ni skupila sve utiske. Sve je još tako friško i imam utisak da će me sutra ujutru opet neko probuditi u 6 da krenemo da posetimo Abu Simbel ili hram Karank. Ovo nije bilo obično krstarenje, putovanje ili slično. Nisam se osećala kao turista. Osećala sam se kao istraživač. Kao da sam počastvovana što stojim u tom hramu gde je samo sveštenstvo moglo da uđe, da se spustim u grobnice, da vidim sjaj Tutankoamonove maske na manje od metar, da pipnem postolje zlatne statue i heroglife, da udišem vazduh sa istog mesta gde je Kleopatra nekad udisala. Opet sam se iznova zaljubila - ako je ta zaljubljenost ikad i prošla - u Kleopatru, Cezara, Alekandra Makedonskog, Hatišepsut, Maat, Izidu, Raa, Ramsesa i još gomile i gomile toliko neverovatnih imena.

I hramovi. I piramide. Sfinga. Sam Egipat danas je magičan, toliko drugačiji, toliko čudan, toliko ponekad iritantan i prljav, ali toliko poseban. I nedostaju mi i žene sa marama i cenkanje za taxi i pljave uske ulice pored "grada mrtvih", a tek da ne pričam o Nilu, neverovatnom čaju, prelepom nakitu i Hrad Rock caffeu.

Toliko stvari za 11 dana - osećam se kao da sam mesecima bila tamo.

I biće mi mnogo teže da se navinkem na Beograd nego što mi je trebalo da se naviknem na Nil ili Luxor ili Asuan ili Kairo. Umesto sunca je kiša. Umesto istroije uživo je škola. Umesto fascinantnih i novih stvari tu su iste, stare i obične. Mada, to je moj život. Dok god se ne vratim u Egipat ili bar odem negde drugde, to je sve što imam.

Ne želim da se naviknem na sivilo i na iste stvari. Ovaj put me je pored toliko intelektualnih stvari naučio da moram da se pokrećem da bih bila srećna. Kao vetar.

Iskreno, moji habibi,
vaša Nja :D

note - habibi znači dušo. ili ljubavi. ma nešto tako ljubavičasto na arapskom xD