Probudi se, pokreni se!

Pre nego što počnete da čitate, želim da napomenem da se ne "upecate" na prvih par rečenica. Ovo nije glupi post o odeći. Niti sam ja osoba koja želi da vam piše o tome. Ovo ima poruku i to ne skrivenu više. Ne morate da čitate između redova. Samo čitajte. Shvatićete.



Kupila sam jaknu. Lepu, toplu, crnu jaknu. Mušku jaknu, ali jaknu nontheless. Konačno nešto što mi zaista zapravo treba.

Dobro, lažem. I skejterke mi trebaju. Moji divni Twiggy i Eddie. Da, skejterke mi imaju ime. Sad mogu a se pare sa martinkama, Hortenzijom i Anemonom.

Ili ne.

Duksevi. Još mi samo fale duksevi i pidžama i spremna sam. Nije da znam gde ću to kupiti, ali moram. U suprotnom sam mrtva (od hipotermije).

Jedva čekam Petnicu. Mislim da je to svima jasno, ali eto. Jedva čekam. Psihologija, malo mira od svakodnevnog života i neko novo okruženje. Stvari koje mi (pored DOBRE žurke) đavolski trebaju.

Nemojte se brinuti ako vam se ne javljam dok sam tamo. Dobro sam i živa sam, samo mi treba odmor. Odmor od svih ljudi sveta i ne samo vas. Jednostavno odmor od stvari koje pozajem, od osobe u koju se pretvaram i podsetnik da negde postoje i dalje nove stvari koje se kreću.

Stojim u mestu. Zajedno svi stojimo u mestu sa tom razlikom što se mnogima sviđa. Meni se ne sviđa. Ponekad mi dođe da pobegnem, samo pobegnem, i da se ne javim. Nije zato što ne volim neke ljude. Naprotiv. Baš zato što sve volim. Baš zato što ne želim da mi sve dosadi, da sve ovde zamrzim, da odjebem, izvin'te me na izrazu, ljude koje volim zapravo. Ali ja ne umem ovako da se igram. Ne umem da stojim i gledam ispred sebe. Moram da hodam i gledam u nebo.

A ovo je još gore jer smo počeli da idemo u krug i gledamo u pod.

Nema ništa novo, ništa se novo ne dešava, nema ni tračeva, samo svađe, svađe, svađe. Niko nikog ne podnosi, niko nije zadovoljan, niko ne želi ovo ili ono, ali šta zapravo želite!? Ako vam se nešto ne sviđa promenite ga, ako vam se neko ne sviđa, popričajte sa njim. Ako nešto ne želite ne znači da drugi misle isto. Postali smo svi - a mislim i na sebe - previše egoistični i previše ogorčeni, i ono najgore - negativni. Nema sreće i nema pesme i nema šale.

Odjednom smo svi odrasli? Ja nisam. Niti nameravam. Pustite me da se smejem, da se igram, da pevam, da trčim, da bežim. Nemojte pokušati da me vežete jer ćete me tako jedino izgubiti. Fore sa rečima kod mene ne pale. Meni treba akcija. Meni treba da sednemo u trolu i odemo - ne zamo gde ali ODEMO. Treba mi da kažeš IDEMO i da krenemo. Da se smejemo i pevamo, pa makar i Radu Manojlović.

Ja to još uvek imam u životu, ali mnogo manje. Mnogo više ljudi stoji sa one druge strane i kuka. Kako je život težak, kako nema ovog i onog, kako je nepravda, kako im je dosadno, kako nisu zadovoljni, kako nemaju nikog... Ali, eto, opet, samo STOJE. I ne pokreću se.

Zato ja ne mogu više. Izvinite, ali ne mogu. Nisam dovoljno jaka za nas sve. Sentimenti sam, ne zbog ljudi. Već mi nedostaje energija. Provod. Sreća. Zabava. Jednom smo mladi. Imaćete dovoljno vremena da patite i očajavate. Alo - nemate ni 20! Šta ćete tad? Kad budete u papirima, knjigama, faxu, nepravdi, budžet ili ne budžet, otlaćivanje roditeljima, posao, ozbiljne veze, a onda još malo i brak, deca i gomila nedojebanih baba na poslu koja vas izluđuje svaki dan?

Imate vi energije. Imate i to višak čim se toliko nervirate i svađate.

Poslušajte malo EKV.

Probudi se. Pokreni se.

Energično vaša,
Nja.